РАДОВ РАГБИ ВРЕМЕПЛОВ! ЕПИЗОДА ДЕВЕТ: НЕНАД ТОДОРОВИЋ

“Ко би рекао да да је већ прошло седамнаест година како сам направио своје прве рагби кораке, мале за појединца, а велике за српски рагби (смех)! За све је “крив” Крле, са којим се и дан-данас дружим, јер ме је те 2002. одвео на тренинг рагби клуба Жарково, где нас је дочекао легендарни Пеца Миланко. Иако жгољави клинац, први контакт са лоптом је био довољан да клица рагбија пређе и на мене. Брзо сам ушао у ватру и кренули су први наступи на домаћим, али и на међународним турнирима. Путовања у Пециној режији су нешто што се не заборавља, то су анегдоте које ћемо увек препричавати.

Након преласка у рагби клуб Борац, стиже и позив за реперезентацију до 18 година. Тај период сматрам за можда и најлепши јер поред постепеног преласка у сениорски рагби, стичем саиграче и другове са којима и данас делим срећу на зеленом терену. Баш на припремама репрезентације у Караташу зарадио сам и надимак Ципи, који ме од тада прати. Наиме, момци из РК Дорћол су приметили да, увек насмејан и раздраган, личим на Ципија-веверицу заштитни знак тада популарног Ципирипи крема. Ето, остаде ја Ципи, а решили смо и ту велику мистерију (смех).

2006., након поновног окупљања сениора Победника, Боле Стругар као тренер, Марко, Мићко, Јерко, Вукса као саиграчи, остављају на мене изузетан утисак и помажу ми у формирању карактера и то не само спортског. Од тада рагби постаје неизоставан део мог живота. Та прва сезона за мене је и најупечатљивија, па тако и утакмице с Партизаном у финалу првенства сматрам значајнијим од осталих. Посебно та победа на Војној гимназији и екипа састављена од неких нових, дрских и успеха жељних клинаца и искусних играча који су ту ватру усмеравали и гасили када је било неопходно, то су неизбрисиве успомене. Из тог периода издвајам и учешће у репрезентацији до двадесет година.
Пословне обавезе и одабир занимања су ме спречиле да се одазивам позивима селектора сениорске репрезентације јер, као што рече Бели, за репку треба да играју тренутно најбољи и најспремнији. Остаје жал за пропуштеним утакмицама, путовањима и дружењима, али живот нам често поквари планове.

Рагби клуб Рад је за мене више од спортског клуба: то је место на ком сам се научио дисциплини, очврснуо карактер, стекао пријатеље… Кроз рагби сам научио и да ценим како људе око себе тако и себе самога, да не прихватам “не” као одговор и да схватим да се радом и упорношћу све постиже. Само неупућени рагби сматрају само још једним грубим контакт спортом, рагби је много више од тога-то је школа живота. За крај, омиљена репка ми је Нови Зеланд а играч Ден Картер. Поздрављам вас и желим да се још дуго дружимо на и око терена. Воли вас Ципи!”

Сјајна порука од великог другара и рагбисте! До следећег Времеплова

САМО РАД!