Ispraćaj za klupskog drugara

Dok mlađe kategorije, pioniri i kadeti, brane boje kluba u Evropi učešćem na turniru u Češkoj, stariji članovi kluba su ovog vikenda odlučili da se opuste i organizuju proslavu – ispraćaj za klupskog drugara Labus Jerka koji odlazi u Ekvador na tri godine zbog poslovnih obaveza. Labus Jerka smo predstavljali ranije što možete pročitati ovde. Ovom prilikom za klupski sajt Jerko govori o opštim utiscima iz njegove karijere i šta je ragbi za njega značio:

„Davne 1992. godine kada sam počeo da treniram, ragbi je za mene bio velika nepoznanica, ali sam brzo uvideo da postoje mnoge prednosti u odnosu na ostale sportove sa kojima sam se susretao. U ekipi nije postojalo nikakvo rivalstvo među igračima osim sportskog, atmosfera je bila odlična i uvek je bila prisutna šala na treninzima. Na ragbiju sam stekao prijatelje za ceo život. Taj prijateljski odnos održao se tokom cele moje ragbi karijere, a gradio se kako na treninzima i utakmicama, tako i na mnogobrojnim putovanjima na kojima smo bili. Ragbi mi je omogućio da proputujem veliki deo sveta i da upoznam mnogo ljudi, naroda i raznih kultura radeći ono što volim sa ljudima za koje mogu da kažem da su bukvalno postali deo moje porodice. Velika prednost ragbija u odnosu na druge sportove je to što deca koja počinju da treniraju nisu predmet neostvarenih ambicija trenera i roba koja će nekad vredeti na sportskom tržištu nego svako vredi onoliko koliko se zalaže za ekipu i klub na terenu i van njega. Još jedna velika prednost je što ragbi ima 15 pozicija u timu sa različitim fizičkim zahtevima i ima bukvalno mesta za svakog ko je spreman da radi na sebi i napreduje u svakom smislu. Ja sam dosta trenirao individualno, koristio sam svaki slobodan trenutak da odem u teretanu, na trčanje i na atletske treninge što mi je pomoglo da odolim raznim lošim iskušenjima odrastanja i da unapredim sebe kao igrača. Ono na šta sam posebno ponosan, pored mnogo pobeda i titula, su izvanredni odnosi koje sam imao sa mnogim igračima suparničkih ekipa. Nakon najvećih i najžešćih duela na terenu, nebrojeno puta sam sa njima nastavljao druženje nakon utakmica bez obzira ko je bio bolji tog dana, čuli bi se narednih dana i analizirali utakmice, ali i izlazili po gradu. Nakon dva poluvremena na terenu, u trećem smo znali i da osvanemo zajedno, proslavljajući ili tugujući. Takve stvari i takav ambijent možete videti samo na ragbiju. Slično je bilo i kada sam igrao u inostranstvu, gde sam shvatio da uprkos problemima sa kojima se ponekad susrećemo kao mali sport, ragbi u Srbiji vredi mnogo više nego što mi sami mislimo i nadam se da će mlađi naraštaji vrlo brzo to potvrditi kroz uspehe koje ređaju širom Evrope na klupskom i reprezentativnom nivou. Kad podvučem crtu, mislim da sam izabrao pravi trenutak da završim igračku karijeru. Toliko lepih trenutaka, emocija, ostvarenih prijateljstava, šala i dogodovština, kao i trofeja teško da možemo provući kroz ovaj tekst. Ragbi mi je toliko dao i pomogao u teškim trenucima u životu, a ja se nadam da sam mu bar delić vratio. I zar bi jedan igrač na oproštaju mogao da poželi lepši kraj nego kad vidi da mladi naraštaji već sad pokazuju da će vrlo brzo prevazići i nadmašiti uspehe moje generacije.“