РАДОВ РАГБИ ВРЕМЕПЛОВ! ЕПИЗОДА ОСАМ: НИКОЛА РОДИЋ

“Моја прва десетогодишња љубав, мало ме срамота (смех), је био фудбал. Како се број на ваги повећавао а шансе за моју фрхунску каријеру умањивале, почео сам да преиспитујем своју будућност у том спорту. У прилог томе је ишло и то што ми је коса била све ређа а брада све гушћа, те сам више личио на рагбисте са ТВ-а а све мање на фудбалера. Да поменем и то да су ме моји стари другари Ђука и Сима упорно наговарали да им се придружим на неком од тренинга. Након одслужене војске те 2010. сам обећање испунио и постао члан тада рагби клуба Победник. Одмах сам се пронашао у овом нашем, мушком и витешком спорту, мада ми је остало још навика из фудбала, које се испоље с времена на време најчешће на тренингу (смех).

Како је време пролазило, уз свесрдну помоћ саиграча, савладао сам основе рагбија и заувек заволео ову игру. Позиција талонера је та која је мене пронашла, иако се често запитам шта ми је ово све требало (смех)! Шалим се, играње за клуб у протеклих девет година је испунило мој живот и донело ми пуно позитивних ствари: другаре за цео живот, успомене са путовања, онај сјани осећај мира након великог напора али и победе. Донело ми је и велику част и обавезу, играње за националну селекцију. Те 2012. је уследио позив који сам и прихватио као велико признање. Прва утакмица на којој сам дебитовао за Србију је била против Израела. То гостовање, ново искуство, дружење и бројне анегдоте, али и горак укус пораза, све то ћу памтити заувек. Репрезентација је за мене светиња, те се последњих година нисам стављао на располагање селектора јер сматрам да само потпуно спремни играчи и ментално и физички, треба да носе српски дрес.

Сећам се и не тако лепих моменета када нисам био ту за мој Рад, када нисам био у стању да помогнем саиграчима и клубу. Трудио сам се и трудим се да превазиђем те потешкоће и да будем ту за Рад и другове. Тај осећај заједништва је непоновљив у било ком другом спорту. Зато ћу се и у будућности трудити да пренесем барем део тог осећаја и искуства на младе. Иако је тешко, мислим да наш клуб и рагби у Србији имају будућност за коју се вреди борити.

На крају, поред фудбала волим и рагби, мислим обрнуто (смех)! Од страних селекција највише волим и навијам за Аргентину, а играч за кога сматрам да је један од најбољих скрамаша, зна се- талонер Аргентине Агустин Креви. Да не дужим више, поздравља Вас Бели!”

Кратко и јасно, надасве весело, као и увек. Хвала Белом и надамо се да ће још дого носити Радов дрес.

САМО РАД!