РАДОВ РАГБИ ВРЕМЕПЛОВ! ЕПИЗОДА ДЕСЕТ: СТАНИСЛАВ ЉУБИЧИЋ

Након старих и прекаљених чланова Радовог сениорског тима, представљамо Вам једног од по годинама млађег, али по залагању у клубу и по играчком стажу искусног првотимца Станислава Љубичића, познатијег као Цане. Ево и његове приче.

“Било ми је 14 година када сам се први пут упознао са рагби игром. Клуб чије сам боје прво бранио је био РК Сингидунум. Први рагби кораци, иако у почетку трапави, су ми трасирали пут, не само спортски. Након тих почетничких “мука”, 2011. године, с пролећа, с неколицином саиграча сам се преселио на Бањицу и прикључио се вршњацима из тада рагби клуба Победник. Тај ћу период памтити као тежак али и изазован, јер смо тренирали често са старијим играчима. То је била прилика да очврснемо и ојачамо и физички и карактерно.
За репрезентацију до 18 година сам наступао две године заредом. Великим успехом сматрам што сам се и поред јаке конкуренције изборио за место у тиму. Титула капитена коју сам понео на турниру у Француској, дружење и нераскидива другарства, су за мене вечна и драга успомена.

Први наступ за сениорски тим сам забележио са непуних 18 година и то на гостовању у Зеници. Тада сам по први пут искусио “чари” сениорског рагбија и добио прве добре “батине” (смех). Та утакмица против Челика ми је уједно до сада најдража. То путовање, атмосфера на стадиону и јединствена хемија у нашем тиму, нешто су чега се често и радо сећам.
Ја на учешће у репрезентацији и ношење дреса Србије сматрам као велику част и привилегију. Само су ме озбиљне повреде могле спречити да конкуришем за место у тиму. Мислим да многи играчи, како млађи тако и старији, сувише олако гледају на играње за национални тим. Нема веће награде и признања за спортисту него да буде део те приче. Многи играчи у различитим спортовима проведу по читаве каријере а да не добију позив селектора. Дух и култ репрезентације су оно на чему треба радити, посебно у клубовима.

Наравно, рагби ми је омиљени спорт и пружа младом човеку прилику да се паралелно развија на физичком и психичком плану. Клубу и рагбију дугујем много- дали су ми подстицај да стално идем напред без обзира на тешкоће. Рагби клуб Рад сматрам својом другом кућом и планирам да још дуго будем ту на располагање, не само као играч већ и за све што је потребно.

Поред рагбија волим и кошарку којом сам се као клинац и бавио. Трудим се да погледам што више рагби утакмица, тога данас барем има и на претек. Омиљена репрезентација ми је Ирска, клуб Расинг а играч КЈ Стандер. Порука за крај? Па да се потрудимо више око клуба и рагбија у Србији уопште, јер наш спорт заслужује много већу пажњу и знатно више место него на коме је сада. Треба мало и одрицања, другари!”

Такав је наш Цане: скроман и пожртвован, пример за млађе али и за старије наше чланове. До следећег представљања јако у нову сезону и

САМО РАД!