РАДОВ РАГБИ ВРЕМЕПЛОВ! ЕПИЗОДА СЕДАМ: МИЛАДИН ЖИВАНОВ

“Ускоро ће бити шеснаест година када сам, након дугог и упорног наговарања Марка Ристића Рилета, отишао на свој први рагби тренинг. Строг али неправедан (смех), Боле нас је брзо укључио у “машину” и док сам схватио шта се дешава-ја играм турнир у дресу рагби клуба Победник. Тада је важило неписано правило да када један из друштва почне да тренира неки спорт, било је питање времена када ће се и остали опробати. Ускоро је било пола Овче и добар део Борче на терену. Разликовали смо се по чувеном “мајмуне овчански” и “мајмуне борчански” (смех)!

 

 

Те млађе категорије ћу памтити заувек, можда и зато што су биле сјајна подлога за сениорски рагби. Круна тог периода је сигурно награда за најбољег јунора 2006. године. Моја генерација је имала ту срећу да стасава и учи од можда и најбољих српских играча свих времена, Марета Капора, Мићка, Јерка, Нешу Јовановића… Уз њих смо стасавали ми, неки нови клинци, Зрики, Пирке, Риле, Ђука… Било је то време великог рада али и победа. Одиграо сам више од 100 утакмица за клуб, проглашен за најбољег играча за 2011. годину. Паралелно са клупским низали су се и наступи за национални тим. у периоду од 2009. до 2012. године носио сам капитенску траку у рагби 15 репрезентацији, а од 2010. до 2018. у рагби 7 екипи. Можда најдраже ми је признање бронзана значка за број одиграних утамица за репку, коју сам добио прошле године када се и обележавала стогодишњица српског рагбија. Од клупских утакмица свакако су ми најдражи сусрети са  сплитском Надом у Регионалном првенству, када нам је победа увек некако измицала. А у дресу са двоглавим орлом, зна се, полуфинале седмице у Загребу против домаћина. Та утакмица је можда уз финале турнира у Риги, најбоља коју је српска рагби 7 репрезентација одиграла.

 

Да неко не помисли како је све било идилично, прошли смо моји Радовци и ја кроз тешке тренутке, када смо се “крпили” за утакмице и трпели поразе из викенда у викенд. Најтеже ми је падало када због животних околности нисам био у могућности да помогнем саиграчима. Када пратиш резултат и једеш се, а играчи у плавим дресовима “гину” на терену. Величина једне екипе и клуба је баш у томе-да истрпи све и врати се на победнички колосек. Рагби клуб Рад је баш зато велики клуб. То је уједно и моја порука младима-не одустајте када је тешко, већ се борите увек. Ако нисте тренутно ту у рагбију и клубу, оставите та врата барем одшкринута, значиће вам. 

 

Пратим рагби када год за то имам времена, данас свакодневно се може погледати сјајна текма, било седмица било петнаестица. Омиљени клуб ми је новозеландски Блуз, играч сони Бил Вилијамс, а репрезентација Фиџи. Рагби ми у животу значи много, упознао сам сјане људе и стекао пријатеље. Пропутовао сам кроз много земље, свако путовање оставља неизбрисиве утиске и емоције. На крају у сећњу остају углавном лепе слике. Зато нема предаје, одустајања и кукања! Идемо даље у нове победе, само јако, САМО РАД!”