РАДОВ РАГБИ ВРЕМЕПЛОВ! ЕПИЗОДА ШЕСТ: УРОШ БАБИЋ

Ведар дух, позитиван став, истицање онога што је ваљано и у најтежим тренуцима. Говоримо, наравно, о Урошу Бабићу Баби. Један од играча задужених за подизање духа како у клубу, тако и у националном тиму, дошао је на ред да каже коју.

“Пре него што почнем, хтео бих да похвалим ову рубрику на клупском сајту, невезано с тим што је дошао ред и на мене, нема везе-мајке ми (смех)! Хокеј је био и остао моја љубав, а баш у Леденој дворани сам се сусрео са незаобилазним Болетом, који ме је и “прекомандовао” на рагби. Сећам се тог првог тренинга у балону у Борчи те 2004. године и првог тренера Пеђе Крстића. Затим излазак на терен у Овчи, први турнири и победе, први трофеји… Слике које никако не бледе. Непоновљив приступ и начин вођења тренинга, те велико знање и посвећеност-све то је красило Болета Стругара и њега сматрам главним “кривцем” што сам још увек ту, у свету рагбија.

Након млађих категорија и освајања бројних трофеја и признања, од којих ми је можда најдраже за најбољег јуниора те прелазне 2008., ушавши у сениорску екипу, наставио се континуитет добрих резултата и великог рада. Трудио сам се да дам свој допринос како тиму за који играм тако и репрезентацији, напорно сам тренирао и индивидуално. Одиграо сам преко 100 текми за Рад, трудим се да будем ту за клуб када год је потребно. Као велику част и задовољство истичем игру за сениорски 15 и 7 национални тим. Нарочито су ми драга учесћа на турнирима у рагбију 7, где сам у периоду од 2008. – 2018. пропустио само два. Споменуо бих турнир у Загребу, када нас је водио Зрики и када смо, мимо свих очекивања, играли финале против екипе Ирске! Такви тренуци се не могу описати нити заборавити!

Клуб је место где сам стекао пријатеље, кумове, где након тешког пораза дочекамо зору тешећи једни друге, где након победе дочекамо зору славећи. Другарства настала на рагбију су нераскидива! То је уједно и моја порука младим радовцима-више се дружите и у том дружењу пронађите мотив за учешће у клупским активностима. Мали број људи може данас да се похвали да је био репрезентативац своје земље, да се деценијама бавио такмичарским спортом. Не дозволите да се пребрзо одрекнете те привилегије и да вас прогута свакодневница.

Ал’ сам уозбиљио причу, страшно (смех)! Јесам поменуо хокеј као други омиљени спорт? А да, јесам. Највише ценим Брајана О’Дрискола и његов допринос светском и националном рагбију. Репка-Ирска, јер само велика посвећеност може савладати Ол Блексе. Клуб Крусејдерси, за њих редовно навијам. И то би укратко било то. Играјте рагби, зезајте се, волите свој клуб и своју земљу. Видимо се на неком од тренинга, воли Вас Баба!

САМО РАД!”