РАДОВ РАГБИ ВРЕМЕПЛОВ! ЕПИЗОДА ПЕТ: МИЛАН ОРЛОВИЋ
Datum: 15.01.2019 | Kategorija : Vesti
Кроз српски рагби, што сениорски, што кроз млађе категорије, прошао је дугачак низ младих људи. На већину је наш спорт оставио траг, а малобројни су рагбију у Србији дали свој печат. Један од таквих је наш Милан Орловић Зрики. Иако га је река живота однела чак до Америке, његов допринос клупском и репрезентативном рагбију је велики. Редови који следе су кратак осврт на Зрикијеву дугу и плодну спортску каријеру.
„Сећам се као да је било јуче: пети разред, вишак енергије, а како смо на оближњем терену гледали неке утакмице, у школи је рагби постао главна тема. Чини ми се да бих остао мимо свега тога да ме Иван Пирковић Пирке није додатно „мотивисао“ и објаснио да, иако сам тада био „жгољавко“, у рагбију има места за свакога. Био је у праву, почели смо да тренирамо и од тренутка када сам постао деми екипе пионира РК Победник, рагби је постао мој живот. Насатупајући за млађе категорије променио сам скоро све позиције, али највише сам се пронашао у давању есеја (смех). Током тог периода научио сам пуно о игру али и о животу уопште. Кључну улогу у нашем обликовању као играча и као младих људи имао је наш Боле. Под његовом палицом као генерација ушли смо у сениоре и одмах на старту показали да ће се његов али и наш дугогодишњи рад исплатити.
Знамо сви да није било нимало лако. Пострали смо синоним за клупски и репрезентативни рагби. Најдража сећања, најјаче емоције су везана за наш спорт. Пропутовао сам готово целу Европу, уживајући у најлепшој игри с најбољим људима. Све те велике утакмице остају дубоко урезане заувек. Пружила ми се и прилика да заиграм на професионалном нивоу у Француској. Ипак повреда ми је срушила тај сан и оставила без одговора на питање да ли сам и колико могао да пружим на том нивоу. Након тога сам почео да се бавим рагбијем као тренер и спортски радник и трудио се да своју страст и знање пренесем на прави начин. Живот ме је одвео још даље, чак преко океана, а овде је једна од најбољих ствари управо рагби. Обрео сам се у сјајној екипи и успели смо да се пласирамо у амерички плеј оф после дугог низа година.
Што се тиче рагбија у коме нисам директан учесник, трудим се да погледам што више утакмица и да пружим подршку екипама које нису у улози фаворита. Одушевљава ме страст репрезентације Аргентине према игри. Ипак, како сматрам да ће се рагби у Србији једнога дана подићи на виши ниво, моје симпатије одлазе репрезентацији која може да нам буде највећи узор, а то је Грузија. Епитет најбољег играча данашњице може да понесе десетак играча. Издвојио бих аријера Шкотске Стјуарта Хога, као некога ко даје највећи допринос својој националној селекцији.
Иако физички далеко, духом и мислима сам увек уз свој Рад и земљу коју сам као капитен имао част да предводим. Играчима бих поручио да негују страст према игри, јер жива је истина да нам је рагби прва и последња љубав. Живели и
САМО РАД!”
“