РАДОВ РАГБИ ВРЕМЕПЛОВ! ЕПИЗОДА ЧЕТИРИ: МИРКО РАНКОВИЋ

Када је реч о „млађим“ играчима екипе са Бањице, свакако неизостван члан је Мирко Ранковић, наш Мире. Прошавши кроз све такмичарске категорије, прави је представник генерација које стасавају и настављају двадесетдвогодишњи пут рагби клуба Рад. Напомињемо да је Мирко пример спортисте који се поред неколико озбиљних повреда увек враћао клубу и рагбију и треба да буде је узор младим Радовцима.

„Шта укратко рећи, одакле почети… Можда је најбоље почети од почетка (смех). Први сусрет са рагби лоптом је био сада већ далеке 2004. године. На презентацији на часу физичког васпитања, у тада О.Ш. „Раде Драинац“, већ са првим контактом  десила се нека хемија, као што рече Ђука, заразио сам се с тим рагби вирусом. Иако сам активно тренирао тенис, рагби је полако потискивао остала спортска интересовања, те сам убрзо оставио рекет. Можете ме слободно звати Ноле, нећу се љутити (смех).

Прошавши кроз све категорије под будним оком уједно и првог тренера Болета, освајање трофеја је било у другом плану, у првом је била игра и дружење. Те успомене и анегдоте се и данас препричавају и памте. Први наступ за неку репрезентацију је био 2009. за селекцију до 15 година и то у Енглеској. То путовање и сусрет с рагбијем у такорећи његовој постојбини ме је заувек определило и нераскидиво везало за спорт и клуб. Уследили су наступи за екипу до 18 година, а најдража успомена ми је турнир 2012. када смо успели одличном игром да се пласирамо у групу изнад.

Сениорски рагби је врло специфичан: играју га дечаци од 17-18 година и ветерани од четрдесетак. Тако да млад играч ту тек спозна снагу свог спортског карактера и суочава се по први пут са озбиљним изазовима. Најдраже утакмице у дресу Рада су ми оне најтеже и најнеизвесније, после којих без обзира на исход, остају неизбрисива сећања. Сениорска репрезентација је потврда напорног рада у клубу, част и обавеза. Тако да те 2015. након утакмице против Словеније и  првог наступа нисам могао да сакријем задовољство и осмех с лица. Наступи за рагби седам репрезентацију на два турнира су велико искуство и школа за мене као играча. То ми је и био подстицај да још напорније тренирам, а као резултат је дошла награда од клуба за најбољег играча.

Што се тиче омиљених ми из света рагбија, репрезентација Аргентина свакако, екипа Тулуз а играч Сони Бил Вилијамс. Волим кошарку и наравно тенис. Рабги ми је омогућио да се као млад човек упознам са другим земљама, многим људима, стекнем бројна познанства и пријатељства, проширим видике и интересовања. Научио ме је да се и поред препрека и потешкоћа увек подижем и идем напред. За разлику од већине осталих спортова, рагбисти широм света су једна велика породица и рагби је реч која отвара врата на свим континентима. Није излизана фраза већ истина. На крају – тренирајте, дружите се, и да ја кажем 

САМО РАД!