РАДОВ РАГБИ ВРЕМЕПЛОВ! ЕПИЗОДА ДРУГА: ЗОРАН МИЧИЋ

Када је српска клупска сцена у питању, у сваком од клубова постоје људи који су заштитни знак истих. Иза тих препознатљивих лица стоје људи који својим радом и енергијом омогућавају да клуб буде оно што јесте. Један од таквих је и наш Зоран Мичић.

“Прве рагби кораке сам направио у рагби клубу Жарково крајем осамдесетих година прошлог века. Иако се данас име “Жаркова” и Пеце Миланка углавном чује као део неке шале или анегдоте, тада је то био озбиљан клуб, с великим бројем играча у готово свим категоријама. Многи играчи и дугогодишњи репрезентативци, неки су и данас активни, су управо у Жаркову научили прве рагби лекције. Ту сам стасао као играч и повремени репрезентативац. Због санкција нисмо играли пуно утакмица као репрезентација. У сећању ми је посебно остао квалификациони рагби 7 турнир у Хајделбергу.

Двехиљадите су означиле крај љубави са Пецом (смех). Те су године биле и одлучујуће за моју рагби причу. Прелазим у Победник, а када се у клубу угасила сениорска екипа, са доскорашњим саиграчима из Жаркова, оснивам рагби клуб Борац, који је радио у периоду 2003.-2004. година. Тих година почињем и да судим, као и да се све чешће бавим тренерским послом. Након поновног формирања Победника и припајања РК Борац, одлучио сам да престанем с активним играњем. Тек тада схватиш колико различитих активности у нешем спорту постоји, да је једнако узбудљиво бити на и око терена као судија или тренер и посматрати рагби из друге перспективе.

У Раду сам тренер млађих категорија без прекида од 2013. године и то је оно што ме испуњава и радује. Крај играчке каријере није и не треба да буде крај бављења спортом и рагбијем. Ја сам најбољи пример за то. Млади људи не схватају да је спорт уопште а посебно рагби нешто због чега ће увек бити млади духом. Мада и даље волим да обујем копачке и као ветеран истрчим на терен.

Волим све што воле млади (смех). Тренер кога највише ценим је Скот Робертсон, екипа Крусејдерси, а играч Сем Вајтлок- нисам преписао од Ђуке (смех). Репрезентација-Ол Блекси, наравно. Поред рагбија волим фудбал и кошарку. Толико од мене – за сада”.

Никад досадно када разговарате са нашим Мичићем. До следеће епизоде

САМО РАД!